RIS

Osobine 
 
Obični ris je znatno veći od ostalih vrsta risova. Dužina tela im je do 1,30 m (uz dodatak repa od 11 do 25 cm) a u ramenima su visoki oko 65 cm. U srednjoj Evropi, zavisno od područija gde žive, prosečno su teški od 20 do 26 kg (krajnje vrednosti su 12 do 37 kg). Ženke su s prosečnom težinom od 17 do 20 kg (krajnosti su 12 do 29 kg) znatno lakše od mužijaka. Zajedničko svim vrstama risova su šiljaste uši s čuperkom dlake na vrhu i kratak rep. Krzno im je đućkasto do sivo smeđe i često prošarano tamnijim pegama do eventualno prugama. Šare zavise od okoline i od područija do područija su različite. Ova vrsta ima izraene čuperke, duže dlake na obrazima. Imaju vrlo oštar vid i istaknut sluh koji im omogućava da lako otkriju plen. U većini aspekata, ponašanje risa podseća na ponašanje leoparda. Uglavnom žive samačkim životom, iako ponekad nekoliko risova živi zajedno. Vrlo su divlji i obično ih je teško videti u prirodi.

Način života

  Ris je samotnjak koji lovi pre svega u sumrak i noću. Spektar njegove lovine su mali i srednje veliki sisari, ptice, zečevi, kunići, veverice, zmije, ali i veći sisari poput divokoza, srna pa čak i irvasa, zavisno od toga koje vrste žive na njegovom staništu. Nečujno im se prikrade strelovitom brzinom, skoči na njih i sruši ih na tlo. Nakon što pojede svoj plen, odlazi da se odmori u svoje skrovište. Vrlo se retko poneka jedinka specijalizira na domaĆe životinje kao što su koze ili ovce. Lovi tipično kao sve mačke: prikrada se iz zasede, zaskoči lovinu ili je sustigne u kratkom trku (najviše do 20 m). Žrtvu ubija zubima i kandžama. Ris veoma efikasno ubija odabrane žrtve zahvaljujući savršenoj koordinaciji između mozga i kićenki - "senzora" smeštenih u ušima, naročito noću, jer dobro vidi (6 puta bolje od čoveka) zahvaljujući mogućnosti adaptacije zenica na svetlosne uslove. Ris vidi crno belu i kolor sliku. Sitnije žrtve jede cele, a krupnije odvlači na skriveno mesto, gde najpre jede meke delove, pa onda ostatak, kožu ne cepa i ne lomi krupnije kosti. Nepojedenu žrtvu obeležava mokraćom i lepljivom pljuvačkom. Vraća se na skriveni nepojedeni plen, a kada je uznemiren napušta i sveže ulovljeni plen. U oskudnici jede i šumske plodove. Često menja svoje prebivalište prateći srne u njihovim migracijama, kojima se hrani. Zabeleženi su i vrlo retki napadi na ljude koji su se dogodili skoro isključivo u samoodbrani. Dnevno prelazi od 5 do 25 km. Uglavnom ide istim prolazima. Ponovo posećuje neku teritoriju tek posle 7-10 dana. "Svoju" teritoriju obeležava mokraćom i izmetom. Svoju teritoriju ne napušta, osim u vreme parenja, u vreme sezonskog seljenja izvora hrane ili kada je proganjan od strane lovaca.

Razmnožavanje                                  

Mužijak i ženka se sreću samo kratko radi parenja izmeu januara i aprila. Nakon skotnosti od deset nedelja, ženka koti dvoje, troje mladunaca na nekom mirnom mestu i oni ostaju uz majku do sledećeg proleća. Smrtnost mladunaca je vrlo velika, tako da samo oko polovine mladunaca doživi godinu dana. Očekivani životni vek im je 10-12 godina, ali postoje i izveštaji o jedinkama koje su doživele i dvadesetčetiri godine.

Rasprostranjenost

 Ris je najveća evropska mačka zastupljena sa dve podvrste: severna, koja je krupnija, a živi na Balkanu, Rumuniji, u Slovačkoj (Karpati) i u Rusiji do Urala i Kavkaza, i južna, koja je sitnija, a živi na Pirinejskom poluostrvu. U Srbiji je vrlo proređen, pa je pod stalnom zabranom lova, a naseljava Šar planinu, Koritnik, Prokletije, Mojstirsko - Drashke planine, Nacionalni park "Tara", Nacionalni park "Đerdap", Severni Kučaj - Miroč, Deli Jovan, Južni Kučaj, Staru planinu, Rtanj, Ozren, Devicu, a njegovo prisustvo je registrovano i na drugim lokalitetima u Srbiji (Deliblatska peščara, Sićevačka klisura, Mokra gora, kanjon Trešnjice, kanjon Uvca, Ovčarsko - kablarska klisura, Sokolske planine, Svrljiške planine...). Areal rasprostranjenja je nekad bio vrlo širok, od Atlantskog do Tihog okeana. Brojnost mu je danas veoma mala, pa se u nekim zemljama vrše napori za njegovo ponovno naseljavanje. U Srbiji je zakonom zaštićena vrsta, usled male veličine populacije. Redovan lov na risa nije dozvoljen. Primerci su pronađeni i u Vojvodini. Stanovnik je gustih šuma i rečnih klisura koje se prostiru na 1000 do 1500 m n.v. Zauzima teritoriju od 5 do 100 km.

BALINESKA MACKA

Prva Balineska mačka je rođena u SAD 1951. godine. Naime tad su u leglu sijamske mačke rođeni i dugodlaki mačići. Nije se znalo da li je duga dlaka rezultat nekog daljnjeg ukrštanja sa persijskom mačkom ili spontana mutacija. Za to postoje dva objašnjenja. Gen za kratku dlaku je dominantan a za dugu recesivan. Dominantni gen obično potisne recesivni gen i potomci su kratkodlaki. Potomci će međutim taj gen prenositi generacijama pa se može desiti da se duga dlaka nikad ne pojavi. Međutim ako se pare dve mace koji nose recesivni gen postoje veliki izgledi da se rodi mačić sa dugom dlakom. To ukazuje na mogućnost da su sijamke bile nekad i ukrštane sa dugodlakim macama. Tako se i pojavio mačić duge dlake u navedenom leglu. Druga mogućnost je da je došlo do spontane mutacije koja isto nije retkost i nije neuobičajena. Isprva je ta mačka nazivana dugodlaka sijamska mačka a kasnije joj je ime promenjeno u Balinešku mačku jer njeni pokreti i elegancija podsećaju na kretnje balineških plesačica. Struktura njihovog tela nije tako vitka kao kod sijamske mačke. Krzno joj ima tipična obeležja Sijamke a dlaka je poluduga i svilena što je razlikuje od Sijamke. Oči su oblika badema i intenzivno plave boje. CFA i TICA je priznaju od 1970. godine a FIF-e od 1972. godine.
Temperament
Po temperamentu i karakteru vrlo je slična Sijamskoj mački. Vrlo je društvena i razigrana i ne podnosi samoću. Ako joj ne posvetite dovoljno pažnje ona će svoje nezadovoljstvo izraziti bučnim mnjaukanjem ili na neki drugi način.
Krzno joj je fino i svileno pa je treba nežno češljati bar jednom nedeljno pazeći da ne oštetimo krzno. Ako je želite izlagati treba je okupati par dana pre izložbe.
Izvod iz standarda
Sve rase iz IV kategorije imaju isti standard. Idealna mačka je vitka, elegantna, dugih zašiljenih linija, gipka i mišićava. Srednje veličine.
Glava je srednje veličine u ravnoteži sa telom, klinastog oblika sa ravnim linijama. Klin počinje na nosu i širi se jednolično ravnim linijama na obe strane prema ušima. Linije ne smeju biti prekinute sa „wiskers break“. Lobanja gledana iz profila je konveksna. Nos dugačak i ravan, bez prekida od čela do vrha, njuška uska, brada/čeljusti srednje velika, vrh brade čini strmu crtu sa vrhom nosa.
Uši su velike i zašiljene, široke na osnovi, smeštene tako da produžuju liniju klina.
Oči su srednje veličine, ne smeju biti preduboko smeštene ni izbočene, bademastog oblika, blago ukošene prema nosu i u skladu sa linijom klina. Boja: Balineska i sijamska mačka: čista, jasna i sjajna intenzivno plava. Orijentalna dugodlaka i kratkodlaka: blistavo zelena.
Telo je dugačko, vitko, mišićavo, skladno i elegantno. Dugačak i vitki vrat. Ramena ne smeju biti šira od bokova.
Noge su duge i vitke u skladu sa telom. Šape su malene i ovalne.
Rep je dugačak, tanak takođe i na osnovi sužava se prema vrhu.
Krzno
Orijentalne kratkodlake i Sijamske mačke: vrlo kratko, nežno, sjajno, svileno i pripijeno uz telo.
Balineske i Orijentalne dugodlake: svileno i nežno, srednje dugačko na telu sa okovratnikom na leđima i nešto grublje ( poput perja), bez poddlake.
Boja
Balineske i Sijamske: Oznake: maska na licu, oznake na ušima, nogama i repu. Boja oznaka mora biti jednolična. Maska ne sme preći preko gornjeg dela lobanje. Vezana je tragovima obojenja za uši. Boja tela je jednolična i u jasnom kontrastu sa bojom oznaka, dozvoljeno je blago osenčanje na bokovima.
Orijentalna dugodlaka i kratkodlaka: jednolična bez tragova uzorka ili osenčanja kod jednobojnih varijeteta, brkovi i obrve moraju biti u skladu sa bojom tela.
Priznate boje kod Balineske i Sijamske: bela, crna, plava, čokoladna, lila, crvena, krem, boja cimeta, fawn i sve te u kornjačevini i sa uzorkom. Mačke sa uzorkom imaju kod 21-nespecifična tigrasta.
Priznate boje kod Orijentalna dugodlaka i kratkodlaka: crna, plava, čokoladna, lila, crvena, krem, boja cimeta, fawn, sve ove boje u kornjačevini, zadimljene, sa uzorkom i srebrene sa uzorkom. U kombinaciji sa belom bojom imamo: van, harlekin i bikolor, sve ove zadimljene, sa uzorkom i srebrne sa uzorkom.

SIJAMSKA MACKA

Sijamska mačka smatra se kraljicom mačaka, ako ne doslovno po tituli koju nosi, onda svakako po držanju. O njoj i njenom porijeklu kruže različite priče, no sve se slažu da je ova mačka zaista imala kraljevsku prošlost .

Sijamske macke poticu sa podrucja jugoistocne Azije. Prve zapise i tragove o toj macki koja ima vrlo karakteristicne osobenosti-obojenost njuske, usiju, sapa i repa su istoricari otkrili u knjizi iz sredine XIII veka, koja govori o Ayudhyji, nekada prestonici sijamskih kraljeva.

Prvu sijamsku macku su cuvali budisticki monasi i njena jedina uloga je bila da je stitila riznice hramova. Iz hramova su je preuzeli sijamski kraljevi i tada je postala clan kraljevske druzine - prava aristokratska macka. Verovali su da se dusa umrlog kralja nastani u sijamskoj macki, zato je cesto prikazivana na slikama kako sedi u neposrednoj kraljevoj blizini, pored prestola ili u njegovom narucju.O sijamskim mackama kruzi vise razlicitih legendi, koje su nastale najvise zato da bi genetske uzgojne mane zavili u veo misticnosti i na taj nacin ih posebno istakli dajuci znacaj celoj rasi. Ko jos nije cuo da sijamska macka nije ”cistokrvna” jer ne ckilji i nema krvrzicu na repu? I koja je prava legenda o tome? Prva kazuje, da sijamke ckilje zato jer su kao strazari riznice hramova tako budno osmatrale i cuvale ih da su vremenom pocele ckiljiti. Druga utemeljuje krvgu u repu, da su princeze pre kupanja stavljale svoje dragoceno prstenje na mackin rep. Krvrzica je sprecavala da se prstenje izgubi ili da ih neko ukrade.

U Evropi su se sijamke pojavile krajem XIX veka kada je kralj Sijama poklonio prvi par sijamskih macaka britanskom generalnom konzulu. Sijamska macka je u svim Evropskim drzavama podjednako omiljena , ne toliko zbog svog posebnog izgleda i dubokog plavetnila ociju, vec najvise zbog svog izuzetnog znacenja.

Danasnja pedigrirana sijamka je veoma drugacija od svojih originalnih predaka i drugim koje danas zive na Dalekom Istoku. Takodje se mnogo razlikuje od potomaka svog evropskog pretka s pocetka XX veka kakve kod nas jos uvek nazivaju “cistokrvne sijamske macke”. Razlika nastaje iz veoma jednostavnog razloga. Najpre, sijamke su zbog svog posebnog pogleda postale izuzetno voljene i zato vrlo trazene. Iz samo jednog para tih macaka u Engleskoj nikako nije bilo moguce dobiti dovoljno potomstva za sve koji su je zeleli imati. Zato su je poceli ukrstati sa engleskom domacom mackom, povecali populaciju i na zalost potpuno promenili aristokratski izgled njene gradje. Tvrdeci da su “cistokrvne sijamke” uspesno su ih uzgajali i prodavali u svim Evropskim drzavama, pa i kod nas. Na zalost, to traje i danas.

Moramo reci da takozvanih “cistokrvnih nepedigriranih sijamaca” kod nas nema. Te macke su obicno domace macke obojene kao sijamke koje su vecinom rezultat ukrstanja domacih macaka i domacih macaka koje su obojene kao sijamke. Prave pedigrirane macke su sijamke sa rodovnicima koje svoje poreklo dokazuju sa rodovnikom 4 generacije predaka overenih pecatom i registarskim brojem felinoloskog saveza ili drustva.

DA LI ZAISTA POZNAJEMO NJEN ZNACAJ?

Svi znamo ili smo slusali razlicite zgode o zlim, ljubomornim sijamskim mackama. Na zalost su te pricice postale tako rasirene da su te dve znacajne etikete postale kao sinonim za rasu. Ko poznaje takve sijamke verovatno nikada nije video ni doziveo pedigrirane sijamske macke, uzgajane u voljenom domu rodjenja sa punom negom svoje majke i negovanju i paznji odgajivaca do treceg meseca starosti kada mlada pedigrirana mackica moze napustiti svoje gnezdo i preseliti u novo drustvo.

Kada se odlucimo za sijamku moramo biti svesni njenog znacaja kako s njom ne donosimo u dom obicnog kucnog ljubimca vec novog clana drustva, koji ima izuzetno snaznu licnost, koji je vrlo inteligentan i ima velike pasje osobine. Napomenimo da cemo njen pravi znacaj u potpunosti otkriti kada zaista budemo postal njeni vlasnici.

“Sijamke nisu macke, one su iskusenje!”, kaze prvi njihov odgajivac iz Svedske, Martti Peltonen.

Ove macke su izuzetno inteligentne, temperamentne, vesele, ciste i cesto glasne, kazemo da razgovaraju sa nama. Lako ih mozemo nauciti da nam donose bacene loptice nazad ili da setaju na povodniku sa nama napolju. Izuzetno vole da su u sredistu paznje i za svog vlasnika su bezrezervno vezane - hodaju po kuci za njim i “pricaju” razlicite stvari kao neki privrzen pas. Vole da se maze i uzivaju kada razgovaramo sa njima. Kad god je moguce one ce se prikrasti nasoj postelji jer je zele deliti sa nama.

U svakodnevnoj nezi i ishrani one zahtevaju veliku paznju i ljubav zato neka se za njih ne odlucuju ljudi, koji vecinu vremena ne provode kuci, radije neka se odluce za kupovinu dve macke iste rase koje se po temperamentu dobro slazu.

Vole toplotu zbog svoje kratke k telu prilegnute dlake bez podlake, nisu najbolje prilagodjene da setaju po vani i po susedstvu, uprkos sto ih njihov radoznali temperament zavede i na takve stvari. Za negu dlake ne treba mnogo vremena (cak ni na macijim izlozbama, jer ih je mnogo lakse pripremiti od dugodlakih macaka) jer su kratkodlake i nije potrebno svakodnevno cesljanje. Cesto kupanje im takodje nije potrebno jer se same dovoljno intenzivno i detaljno umivaju, njihova dlaka je sa pravilnom ishranom i zdravstvenom negom veoma sjajna. Cesljanje je preporucljivo u periodu menjanja dlake.

PERSIJSKA MACKA

 

Persijska mačka uživa dugu tradiciju među ljubiteljima mačaka, a prvi put se pojavila na izložbi u Londonskoj Kristalnoj palati 1871. godine. Na toj čuvenoj izložbi koju je organizovao Harrison Weir, mnogi odgajivači su izložili svoje persijske mačke i od tada je ova rasa postala izuzetno popularna.

Dugodlake mačke, ukljičujući pretke modernih persijskih i angora, prvi put su viđene u Evropi u drugoj polovini XVI veka, a doneli su ih rimski i persijski karavani iz Turske i Persije. Naučnici veruju da se dugo krzno pojavilo usled recesivnih gena, u hladnim planinskim predelima Persije (današnji Iran). Italijanski putnik Pietro della Valle (1586-1652) je zaslužan što se persijska mačka pojavila u Evropi u XVI veku. Podaci o angori i persijskoj mački se nalaze u njegovim zapisima sa putovanja. Persijsku mačku je opisao kao sivu, sa veoma dugo, svilenkastom, sjajnom dlakom. Zabeležio je da su te mačke živele u provinciji Khorazan u Persiji i da su tu došle sa Portugalcima iz Indije.

Drugi putnici su doneli persijske i angora mačke u Francusku, a zatim i u Englesku, pa su ih nazivali “Francuske mačke” dugi niz godina. Mačke su brzo postale popularne u Britaniji. Za to vreme, i vekovima kasnije, turske angora i persijske mačke su masovno ukrštavane.

U početku, angora su bile popularnije zbog svog svilenkastog, belog krzna. Ipak, Britanski odgajivači su više cenili zdepastiju persijsku mačku. Sve do čuvene londonske izložbe 1871. godine, jasne razlike između ove dve rase su bile vidljive: persijska je bila zdepasta sa malim okruglim ušima, a angora vitkija sa višim ušima. Početkom XIX veka, popularnost persijanera je neverovatno porasla. Naročito su bile skupocene i cenjene plave persijske, jer je kraljica Viktorija imala dve.

Početkom XX veka, Britanski savet ljubitelja mačaka je odlučio da se persijska, angora i ruska dugodlaka mačka smatraju “dugodlakim mačkama”, a to pravilo važi i danas. Svaka boja određuje drugu rasu unutar grupe dugodlakih mačaka. U Americi su persijske mačke jedna rasa, bez obzira na boju.

Persijske mačke su uvezene u Ameriku krajem XIX veka, gde su sa oduševljenjem prihvaćene i ubrzo postale omiljena rasa. Američki uzgajivači su, koristeći britanski standard kao osnovu, uveli sopstveni program uzgoja kako bi poboljšali krzno i boje. Uskoro je razvijen stil američke persijske mačke i prerastao u tip koji danas vidimo.

 

Temperament

 

Persijska mačka nije mnogo aktivna. Ona je idealno društvo, ako želite blagog, dobroćudnog ljubimca. Ipak, ona se ne ponaša kao krzneni deo nameštaja, voli da se igra između perioda izležavanja. Ljubitelji ove rase tvrde da ona ne zaslužuje reputaciju “krznenog dela nameštaja” jer su veoma inteligentne, ali nisu toliko radoznale i aktivne kao druge rase.

Ove mačke su posvećene svom vlasniku, ali se njihovo poverenje i ljubav mora da se zasluži. One žude za pažnjom i ljubavlju i vole da se maze, ali neće dosađivati i tražiti pažnju kao mnoge druge rase. Zahtevaće pažnju jedino ako smatraju da je ne dobijaju dovoljno.

Persijaneri se smatraju najmirnijom rasom. Tolerantni su prema drugim mačkama u kući, i čvrsto se vezuju za svog vlasnika. Dosta vremena provode u doterivanju svoje dlake kao i u spavanju, pa ih ljubitelji smatraju idealnim kućnim ljubimcima.

 

Nega

 

Dlaka persijske mačke zahteva svakodnevnu negu kako bi ostala čista i uredna i kako mačka ne bi imala probleme zbog gutanja dlake pri čišćenju. Nedovoljna briga o dlaci persijske mačke može da rezultira gutanjem zamršene dlake kao i promenama na koži mačke.

 

 

STANDARD

• Telo: krupno i nabijeno, mišićavo i kvadratično
• Glava: okrugla, široka, krupna
• Oči: velike, okrugle, široko postavljene
• Boja očiju: narandžasta, mrko kestenjasta, kod Himalajske mačke plava, kod Činčile zelena
• Nos: kratak, ekstreman, sa široko otvorenim nozdrvama, vrh nosne pečurke u visini gornjeg kapka
• Uši: male, oblog vrha, široko i nisko postavljene
• Rep: kraći, pun, proporcionalan u odnosu na telo
• Dlaka: dugačka i gusta, ne sme biti kovrdžava ni talasasta
• Boja dlake: dozvoljene su mnoge boje i kombinacije boja (bela, crna, plava,riđa, krem, čokoladna, lajlak, kornjačevina (plava i crna), sa i bez belina. Danas postoji više od 80 varijacija u boji persijanera.

SIBIRSKA MACKA

 

Osnovne informacije

• Postoji od: 80-ih god. 20. veka
• Postojbina: istočna Rusija
• Poreklo: kućne i farmerske mačke
• Drugi nazivi: nema
• Boje: U Rusiji sibirske šumske mačke smeju imati samo boje koje se baziraju na crnoj i crvenoj, ostali priznaju širi raspon boja
  Jednobojne i kornjačaste: crna, crvena, plava, krem, kornjačasta i plava kornjačasta
  Sive, osenčane i boje samo na vrhovima: isto kao za jednobojne i kornjačaste
  Prugaste, srebrno prugaste (klasične, tigraste, tačkaste): smeđa, crvena, plava, krem, kornjačasta i plava kornjačasta
  Dvobojne: sve dopuštene jednobojne, kornjačaste i prugaste boje sa belom
  
• Dužina dlake: duga
• Tip krzna: gusta, vodootporna poddlaka sa dugom, oštrom pokrivnom dlakom za odbacivanje kiše i snega
• Veličina: 4.5 do 9 kilograma

Ove mačke su izgledom veoma slične norveškim šumskim mačkama , pa poput njih, imaju predivno debelu, gustu i masnu dlaku, idealnu za ekstremne hladnoće severne klime. Ta pasmina je verovatno postojala hiljadama godina, nezavisno od čoveku. Ruske su mačke prikazivane na ranim izložbama mačaka koje je organizirao Harrison Weir - koji je i sam imao jednu - ali je pasmina uglavnom zaboravljena tokom 20. veka, kada su zahladneli odnosi između Sovjetskog Saveza i ostatka sveta. Međutim, u poslednje vreme postoji sve veći interes za službeno priznanje pasmine. Sibirske šumske mačke su uvezene u Sjedinjene Države 1990. godine, zahvaljujući nastojanjima Elizabeth Terrell iz Starpoint odgajivačnice mačaka - ime koje se spominje u pedigreima većine vrhunskih sibirskih mačaka u Americi.

Kako je zanimanje za sibirske šumske mačke raslo, pojavila se veća raznolikost boja i uzoraka, ali neki se ruski klubovi boje da mačke koje se izvoze radi uzgoja na Zapadu nisu uvek najbolje. Lice sibirske šumske mačke u Rusiji drukčije je od onoga prihvaćenog na Zapadu. U Rusiji se više preferira izgled „divlje mačke“, sa širokim licem i neznatno kosim očima, te deluje više azijski. Izvan Rusije, TICA standard za glavu sibirske mačke je manje "divlji" - ovde bi trebalo da se stvori utisak „zaobljenosti i krugova“, sa dražesnim izrazom i gotovo okruglim očima. Nadalje, u svojoj domovini, sibirska mačka sme imati samo boje koje se baziraju na crnoj i crvenoj, kako bi se očuvao njen divlji izgled. Zbog toga, sibirska šumska mačka na međunarodnom nivou razvija dva različita izgleda.

Sibirska šumska mačka je snažna životinja dugačkog, mišićavog i snažnog tela i čvrstih nogu koje završavaju velikim i okruglim šapama sa čupercima krzna. Kod oba pola zadnje noge su nešto duže od prednjih, a pri držanju tela karlica je neznatno izvijena. Oko vrata se nalazi griva, koja naglašava niske, zbijene proporcije tela. Uši su srednje veličine sa zaobljenim vrhovima okrenutim prema spolja, što stvara utisak da je mačka neprestano na oprezu. Glava između ušiju je široka i ravna. Veličanstveni rep je debeo sa zaobljenim vrhom, dok je zadnji deo tela čupav.

Gornja dlaka je čvrsta i neznatno masna, zbog odbacivanja kiše i snega, a gusta vunasta poddlaka dovoljno je debela da štiti mačku od arktičkih vetrova u Sibiru. Svaki aspekt sibirske šumske mačke pokazuje da je ona sposobna preživeti u najtežim uslovima i klimi na svetu.

SIBIRSKI TIGAR

Sibirski tigrovi su vrlo ugrozena vrsta zivotinja i vrlo ih je malo u prirodi oko 400 jedinki, a vise ih ima u zatocenistvu oko 600 jedinki. Preti im izumiranje, kao to je vec do sada izumrlo nekoliko podvrsta tigrova. Izumrle su tri podvrste tigrova, kaspijski, javanski i balijski tigar. Broj ostalih podvrsta tigrova kojih jo ima u prirodi drastino se smanjuje iz godine u godinu. Nestaje prvenstveno smanjenjem prirodnog ivotnog prostora i krivolova. Ukupan broj svih podvrsta tigrova u prirodi procjenjuje se na oko 6000 do 7000 jedinki. Tigar je zatiena vrsta u svim zemljama u kojima ivi u prirodi, ali to ne spreava krivolovce da ih love i ubijaju i tako jo vie ugroavaju opstanak ve oslabljene zajednice. Procjene ukazuju da e tigar nestati iz prirodnog stanita prije 2015. godine. ovjek moe puno uiniti na zatiti te prekrasne ivotinje. Uzgajatelji i ZOO vrtovi u cijelom svijetu su poput Noine arke koji nastoje spasiti ugroene vrste ivotinja. Uspjean uzgoj sibirskih tigrova u zarobljenitvu i vraanjem u prirodu pomoi e ouvanju vrste za budue generacije.


Sibirski tigar (Panthera tigris altaica) ili mandurski tigar stanovnik je Azije. To je divna, prekrasno ukraena i obojena maka. Vitka je, via i lake graena maka od lava. Sibirski tigar moe biti dug od vrha njuke do kraja repa ak do 4 metra. Visina do ramena moe biti do 1,10 metara, to ga ini najveim i nasnanijim meu tigrovima. Teina koju moe dosei prelazi nevjerojatnih 300 kilograma. Crne pruge na tigrovu hravo-utom krznu prekrasno su rasporeene po cijelom tijelu; ne postoje dvije identine ivotinje, a pruge se mogu usporediti sa otiskom prstiju kod ovjeka. Osnovna boja na leima je tamnija, sa strane malo svjetlija. Sa donje strane tijela i unutranjost nogu krzno je bijele boje. Dlaka sibirskog tigra je dulja i guca od dlake ostalih tigrova, a to je posljedica okoline u kojoj on obitava (Sibir). Glava mu je okrugla, ureena manjim uima, na kojima sa stranje strane dolazi po jedna vea bijela mrlja. Oi su mu utosmee, a njuka neto kraa od njuke lava. Brkovi duine i do 20 cm ukras su glave, dok s bonih strana obraza ima dulju dlaku koja stri i nalikuje bradi. Jezik mu je dug i hrapav, a u eljustima ima snane onjake s vrlo otrim rubom s unutarnje strane, poput noa, a njihova duina see i do 6 cm. Na dugim i snanim nogama ima ogromne ape s pet prstiju s otrim i dugim kandama, koje prema potrebi uvlai ili izvlai. Rep sibirskog tigra je dugaak cca 100 cm, svjetliji i ukraen tamnim kolutovima.
 

Njegova osobina samakog ivota prekida se jedino u doba parenja kada se drue dvije ivotinje suprotnih spolova. Svoj teritorij, koji ljubomorno uva, obiljeava ogrebotinama po stablu i uriniranjem. Tigar nije iskljuivo nona ivotinja, sree ga se u bilo koje doba dana, gdje vreba plijen na rubovima uma, u gustoj travi ili pored staze kojom prolaze ivotinje. Omiljena su mu mjesta uz rijeke i pojilita. Najece kree u lov poetkom sumraka ili u rano jutro prije izlaska sunca. Vrlo je brz i neujno se kree, moe odskoit vrlo daleko, kao i vrlo visoko. Lo je penja. Voli vodu, dobar je plivac, a za vruih dana rashladuje se kupanjem. Te njegove osobine stavljaju u opasnost ostale ivotinje za koje nisu siguran zaklon ni potok ni rijeka, koje u lovu bez potekoa prepliva. U prirodi lovi i male i velike ivotinje, a poslastica su mu divlje svinje. Za velikih zima i u nedostatku hrane lovit e i mieve. Kada lovi, tigar vreba, iznenada se munjevito baca rtvi na leda, te zabada kande duboko u leda rtvi. Ubijenu ivotinju odvlai duboko u gusti, gdje jede do sitosti. Zna se i prederavati, moe pojesti i preko 20 kg mesa, nakon ega cijeli dan spava, prekidajui san jedino odlaskom na pojilo. On nije izbirljiva ivotinja, jede sve, od koe sa krznom pa sve do kostiju. Tigrovi su plaljive ivotinje, kada prvi put sretne ovjeka najvjerojatnije e se uplaiti i pobjei, ali tigrovi koji esto u prirodi dolaze u kontakt sa ovjekom uvide da je ovjek lagan plijen.



enka sibirskog tigra manja je od mujaka, ali ima sva obiljeja kao i mujak. Sibirska tigrica postaje spolno zrela sa 3 - 4 godine, kao i mujak. Pari se desetak dana, a nekad i dulje. Nakon parenja enka je gravidna od 105 do 108 dana. Nekoliko dana prije okota priprema gnijezdo. Tri dana prije okota sise se napune mlijekom i vidno objese. Vrijeme okota traje i do 9 sati ovisno o broju mladunadi. Tigrica u leglu ima 3 - 4 mladunca, koji se legu u razmacima od 1 do 2 sata. Kako se mladunci kote, majka ih brino sui lizanjem i odgriza pupanu vrpcu, i za kratko vrijeme mali tigri nalazi sisu i poinje povlaiti prvo mlijeko. Mladunci vec sa 2 - 3 tjedna otvore oi, ali jo ne vide, tek sa 4 tjedna potpuno progledaju. Sa 2 mjeseca starosti poinju jesti meso, a mlijeko siu sve do 7 mjeseci starosti, nekad i dulje. Mladunad je veoma zaigrana, u toj svojoj igri ue vjetini, koja e im trebati kad odrastu. Uz majku mladunci ostaju oko 2 godine. Nakon tog vremena odvajaju se od majke i poinju samostalan ivot.

Uzgoj sibirskih tigrova

Kod uzgoja sibirskih tigrova, posebno treba obratiti panju na prvih mjesec dana starosti. Ako elimo imati pitomog tigra, treba ga odvojiti od majke ve sa mjesec dana starosti i hraniti na dudu specijalnim majim mlijekom u prahu koje se mijea sa vodom. Maje mlijeko u prahu moemo kupiti u specijaliziranim trgovinama hranom za kune ljubimce. Tim se mlijekom mladune moe hraniti od dana roenja pa sve do odbijanja od cice. Sibirski tigrovi mogu se dobro pitomiti, sve dok se ovjek prema tigru lijepo odnosi i on e uzvratiti istom mjerom frktanjem i maenjem, ali ovjek mora biti uvijek na oprezu. Ponekad se eli vrlo grubo poigrati sa ovjekom, to je za njega normalna igra meu svojom vrstom, ali za ovjeka opasna i moe zavriti ozljedama. Tigar u zatoenitvu je vrlo privrena ivotinja i jako vezana za ovjeka. Vrlo je inteligentna ivotinja. Ja sam u Hrvatskoj uzgojio nekoliko generacija sibirskih tigrova i imam dobro iskustvo sa njima. Jedna moja tigrica okotila je cak 6 tigrica, to je vrlo rijetka pojava, u zatoenitvu sibirski tigrovi odlino se razmnoavaju i mala je smrtnost kod mladunadi.

 

LAV (PANTHERA LEO)

Lav je sisar iz porodice mačaka (Felidae) i jedan od „velikih mačaka“ roda Panthera. On je druga po redu najveća mačka na svetu, jedina koja ima grivu i rep koji završava čuperkom.

Pretpostavlja se da naučno ime, Panthera leo, potiče od grčkih reči pan- ("svaki") i ther ("zver"). Panthera je verovatno istočno-azijskog porekla i znači "žućkasta životinja" ili "belo-žuta".

Mužjak lava, prepoznatljiv po svojoj grivi (zahvaljujući njoj čak izgleda veći nego što stvarno jeste), teži između 200-260 kilograma, a ženka oko 155 kg. Dužina tela iznosi od 170-250 centimetara kod mužjaka, a 140-175 centimetara kod ženki. Dužina repa je od 70 do 100 cm (tako da maksimalna dužina iznosi 3.5m kod mužjaka i 2.75m kod ženki) koji završava crnim, dlakavim čuperkom. Lav je jedina mačka sa ovakvim repom.
Boja krzna varira od tamno braon do žute ili crvene. Boja grive je od plave do crne. Donji delovi tela su svetliji.

Lavovi su mesojedi i žive u čoporima. Neki lavovi su stalni članovi čopora, dok neki žive nomadskim životom na velikom prostoru, usamljeno ili u paru. Čopor sačinjava ženke koje su u rodu, njihovi mladunci oba pola i grupa od jednog do četiri mužjaka ("koalicija") koji se pare sa odraslim ženkama. U proseku ima 4-6 članova, ali i do 30 članova u čoporu.
Kada se odmaraju, lavovi uživaju u međusobnom čišćenju, lizanju, češkanju glavama i predenju. Ali, kada je u pitanju hrana, svaki lav se snalazi sam za sebe. Svađanja i borbe oko hrane su česte, s tim da mužjaci jedu prvi, zatim ženke i na kraju mladunci.

Mišićavo telo lavice prati liniju njenog skeleta. Ona ima okruglu glavu, kratko lice, gipko telo, prilično duge noge i dugačak rep koji joj, kao teškoj životinji, pomaže da održi ravotežu kad skoči na plen. Sa obe strane lica se nalaze osetljivi brkovi i pomažu joj da se snađe u mraku. Lavica nema grivu jer bi ona omela njenu delotvornost u lovu.
S obzirom na to da su sitnije i manje od mužjaka, ženke su okretnije i brže, i one su te koje idu u lov, dok krupniji mužjaci patroliraju oko teritorije, štiteći čopor.
Love uglavnom noću i pred zoru, krupnije sisare: antilope, zebre, bradavičaste svinje, gnu goveda i bivole, ali i manje životinje poput zečeva i ptica povremeno. Često vešto ukradu lešine od drugih predatora, poput hijena i divljih pasa. Zabeležno je da su ekstremno izgladneli lavovi ubijali bebe slonova, zatim su prešli na mlađe, dok su se povremeno usuđivali da napadnu i odrasle slonove.
Odrasloj ženki lava je potrebno oko 5 kilograma, a mužjaku oko 7 kg mesa svakog dana.

Lavovi razviju brzinu od 50 km/h koju mogu da održe samo na kraćim deonicama. Zbog toga se prilično blizu približe plenu pre nego što ga napadnu. Od plena su udaljeni oko 30 metara ili manje. Obično nekoliko lavova učestvuje u lovu. Oni okruže stado sa različitih tački odakle će da napadnu. Napad je kratak i snažan. Lav naglim jurišem i finalnim skokom pokuša da uhvati plen. Žrtvu ubijaju tako što je zadave.
Lavovi love na otvorenom prostoru pa plen ih može lako opaziti. Zbog toga se udružuju i love u čoporu jer je verovatnoća veća da lov bude uspešan.

Danas se u divljini mogu naći samo u Africi i Indiji. Žive u savanama i love u čoporu. Lavovi u divljini žive i do 16 godina, a u zatočeništvu i do deset godina duže.

I mužjaci i ženke će braniti svoj čopor od uljeza. Mužjaci ne tolerišu druge mužjake, kao što i ženke ne tolerišu druge lavice izvan čopora. Kada dostignu polnu zrelost, mužjaci se ili isteruju ili samovoljno napuštaju čopor.

Lavovi nemaju određeno vreme kada se pare, i ženka može da se pari sa više mužjaka kada je "u teranju". Tokom parenja, koje može da traje nekoliko dana, lavovi se pare od 20 do 40 puta na dan. I u zatočeništvu se lavovi veoma dobro razmnožavaju.
Trudnoća traje između 100 i 120 dana, posle čega ženka donosi na svet okot od jednog do četiri mladih. Ženke u čoporu imaju sposobnost da svoj reproduktivni ciklus usinhronizuju tako da mogu zajednički da odgajaju i hrane mlade. Mladi su odgojeni posle šest do sedam meseci. Nažalost, u divljini 80% mladih ugine dok ne napune dve godine jer je borba oko hrane veoma surova.

Kada novi mužjak preuzme vodeću ulogu u čoporu i otera svog prethodnika, on će ubiti sve preostale mladunce. Ovo objašnjava činjenicu da ženke neće postati plodne dok mladunci ne odrastu ili ne umru. Mužjaci stiču polnu zrelost sa oko 3 godine i sposobni su da preuzmu brigu o novom čoporu već sa 4-5 godina. Sa 8 godina počinju da stare i samim tim slabe.

Lavovi najveći deo dana provode odmarajući se, čak 20 sati, a lavlja rika može da se čuje na rastojanju od osam kilometara!
Lavovi su među životinjama kod kojih je primećeno homoseksualno ponašanje.